U ruševinama života ležala sam
kada si me prvi put sreo
dok sam osmehnuta sedela na klupi
Klečala na dnu bunara, presahlog
lomila nokte o zidove o kosu o sne –
to se na meni nije ocrtalo
Ali tvoje oči su me zagrlile
i tvoj pogled mi od tada živi
u osmehu i koži
Po planu Božjem, uvek iznenadnom
Tvoje biće, tvoji načini i izrazi – idu uz moje
kao da su nekada delili mesto
Ta, tvoj poljubac poznat mi je odnekud
Nosila ga u sećanju i čekala te usne
kao Pepeljuga svoje štikle
I tražila se iznova u sebi
Taj deo koji je slomljen ostao da leži
da mu glavu podignem i šapnem:
Život je lep, ne bežim
Da ponovo zakoračim u onu sebe
izgubljenu u mimohodu navike i strepnje
I tako, da ostavim bivši svet
tamo gde mu je mesto
A ti, samim tim što si ti, podsećaš me
na mene; na devojku kakva jesam
Tu radost života, smeh
i lakoću postojanja
Da, život je lepŽivot je da se sanja
Onaj bunar je zatrpan, izgrebala sam sve
i zemlju i vodu i srž sebe
dok me Božja ruka nije izvukla
Pa se obnavljam iznutra
i gradim iznova svet kamen po kamen
Želiš li da ti izgradim deo?
Moje Pero 