ŽIVOT U MELBURNU (2)

Prvi deo.

Treći, šesti, dvanaesti, ko zna… koraci

Izgovori, insekti i optimizam

Istina je da sam okasnila s pisanjem ovog teksta, ali neću da se izvinjavam jer je ishod drugačijeg nadahnuća. Poetski izraz mi je nekako lakše nadolazio pa su tako nastale „Nostalgija“, „U Srbiji“, „U tuđini“ i „Usamljena svetlost“. Pesme, koje po svoj prilici počinju samostalno da formiraju jedan svoj ciklus. Ko zna, možda će se zvati baš „Melburnški stihovi“; a ne znam zašto mi nadolazi „Melburnški madrigali“, kad sam em zaboravila šta je madrigal (eh, te studije), em u životu to nisam pisala. No, dobro. Smisliću već nešto.

Kad smo kod Melburna, a zapravo o tome i želim najviše da pišem, evo mene opet u tom promenljivom gradu. Sletela sam pre dve i po nedelje, posle dugog, ma predugog leta o kojem ću kasnije pisati, i evo, nisam još otišla do centra, niti napustila svoj kraj. To je još jedna od divnih odlika ovoga grada. Moguće i ostalih većih gradova, ali o njima ne mogu pisati jer ih još nisam iskusila.

Ovde, u Moonee Ponds-u (ili se sad piše bez crte? pravila, pravila) imate sve što vam može biti potrebno za jedan svakodnevni život. Tu je uzbudljiva ulica Puckle Street, ispunjena knjižarama, barovima, restoranima brze hrane, bankama, tržnim centrima, galerijama, kozmetičkim i frizerskim salonima, prodavnicama svega i svačega, nasmejanim licima, cvrkutavim ptičicama i sjajnim, novim automobilima. Ponekad vas štrecne urlik voza koji se bliži stajalištu i upozorava na svoj dolazak kako te moderne automobile, tako bogami i pešake, ali se naviknete vremenom. Rampe se spuštaju, pale se zaustavna svetla na svim naokolnim semaforima, a ja ipak čekam na crvenom za pešake, za svaki slučaj, pa se onda žurno provučem kroz kratak podzemni prolaz, strahujući da će koji ponoć-crni skakavac ili, ne daj bože, pauk, da me pojuri. Ali nema paukova. Zaista. Barem ne ovde u okrilju ljudskog i ptičijeg postojanja.

Jedini pauk kojeg sam videla u kućnoj varijanti bio je onaj obični, kućevni, koji nije veći od našeg. Muve su veći problem. Uvuku se nekako u stan, ne znamo ni Marko ni ja kako, te dosađuju kako samo to one umeju. Zato gajimo Tomislava. Našeg ćoškovnog paučka. Ne smeta nam, a nadamo se – uloviće koju mušicu. A oni skakavci! Pa to je čudo jedno. Svako veče, pre nego što se noć potpuno slegne iz svog horizontalnog uzdizanja, oni vrište. Možete ih čuti iz svakog dvorišta. Arlauču tako da isprva posumnjate nije li neka uzbuna u pitanju. Nije prijatno, ali je zanimljivo.
Aussie crickets are loud, mate!

Spomenula sam let. Ne znam zbog čega, ali onaj varljivi jet lag, u koji sam isprva sumnjala, bio je najgori ovoga puta. A ni samo putešestvije nije bilo ništa bolje. Zaboravila sam jastuče, pa sam koristila ono avionsko koje je sve samo ne udobno. Pa sam se trinaestak sati prevrtala po sedištu i šetkala do toaleta, koji je bukvalno bio na dva koraka, te nikakve vajde od toga, a kako sam sedela skroz pozadi turbulencija je bila vrlo naporna, te čak i kad se malo uspavam ona udari baš tad. Sve u svemu – dosadno. Ali barem sam upoznala jednu preslatku bakutu iz Italije koja nije znala reč engleskog, ali se divno smeškala, blaga i nežna. A tu je bio i par iz Irana koji je emigrirao u Australiju baš tad, pa sam i sa njima malo prozborila. Lepi ljudi, oboje puni nežnosti i uljudnosti. Tako da ni taj let nije bio skroz bez veze. A kako bih mogla da tvrdim Marku da ću stvarno pokušati da budem optimističnija, ako ne kažem to i nešto slično i potrudim se da iz lošeg iskustva izvučem nešto divno?

I eto, to je sve za sad. Nadam se da sam uspela da vam još malo dočaram ovo nadasve zapanjujuće mesto, tako daleko od svega što poznajemo i na šta smo navikli.

*

Idem sada da se spremam. Čekaju nas ovdašnji Srbi, rođaci koji to nisu ali koji su se srdačno ponudili da budu, i mi ih sada tako i doživljavamo.