ŽIVOT U MELBURNU (1)

Prvi koraci

Vreme, suprotnosti i oblakoderi

Kada čujete da ćete u Australiju stići u sred zime, ne bude vam to toliko strašno. Ma to je Australija, nije Sibir! Međutim, Melburn je jedan poseban grad. Istina, vetar koji mestimično duva u nekim svojim hirovitim naletima nije kao naša košava, ali kada je napolju ispod desetak stepeni, još ako ste baš taj dan odlučili da obiđete okeansku plažu, shvatite zašto Melburn zovu gradom sva četiri godišnja doba. Iako to i nema baš smisla, s obzirom da sneg ovde pada samo na planinama. Kiša, s druge strane, pada kad joj dođe, ima neki svoj ritam, pripada gradu i grad pripada njoj. Nikada ovde ne treba izlaziti bez kišobrana ili kapuljače. Nisu to neki veliki pljuskovi kao što su bili kod nas pre par nedelja, ali dovoljno da vas iznenadi svojim slabim, pa nešto jačim, pa opet slabijim mlazom, takvim da premišljate da li uopšte da otvarate kišobran ili da izdržite do obližnje tramvajske stanice. No, dobro, dosta o prognozama i nepredvidivoj strani grada.

Ono što je uvek tačno, na vreme i umreženo u jedan isplanirani sistem jeste upravo tramvajski prevoz. Centar grada i uža periferija ispresecani su tramvajskim linijama i bez mnogo muke možete stići gde god ste se uputili. A gde ja, i moja bolja polovina, to živimo i odakle to putujemo? U samom smo centru grada. Za sada i barem neko vreme dok ne upoznamo sve, dok se ne naviknemo da se vozila kreću suprotnom stranom ulice, i što je još čudnije, ljudi hodaju suprotnom stranom u skladu sa vozilima. To bi, doduše, trebalo da bude logično, ali meni takvo kretanje predstavlja veći problem nego sama vozila. Još jedan razlog je moj fakultet, Melburnški univerzitet, o čijem će prostranom lavirintu od kampusa biti više reči kada ga bolje upoznam. Nalazi se nadomak centra i ta povezanost sa njim mi pruža sigurnost da neću kasniti na predavanja i vežbe, što je situacija koju izbegavam od uvek, ustajući dva sata pre nego što treba da krenem, za svaki slučaj.

Taj centar grada ima svoj naziv – Central Business District, skraćeno CBD. To znači da su ulice ispunjene modernim neboderima od kojih vam se vrti u glavi. I ne samo što su već prenatrpane njima, nego ih ima isto toliko u izgradnji! Pored starijih građevina, nižih objekata, objekata kulture, zgrada koje podsećaju na one velelepne primerke iz našeg Kneza Miloša, ovi stakleni soliteri kao da se međusobno takmiče koji će imati neobičniji izgled i boju (ispresecan belim pločama ili crvenim terasama, potpuno staklen i koji se presijava na žad zelenu boju, sličan tome samo se na njemu prelivaju plava i ljubičasta, soliteri sa natpisima različitih banaka i telefonskih operatera, itd.) U svom okruženju deluju nabacano, nasumično postavljeni da se popuni prostor i očigledna potražnja za njima. Ruku na srce, ako posmatramo nekolicinu iz nekog dobrog ugla, ne obraćajući previše pažnje na njihovo okruženje, uvidećemo da predstavljaju veličanstven prizor, čvrst i stabilan dokaz ljudskog dostignuća i nadahnuća, a uveče, kada zablistaju kroz čini se milion prozora, bude u vama osmeh i nužno je da vam se usne razvuku u jedan i isprate to neobično osećanje miline i divljenja.

*

Ovde je sada 10 uveče. Prošetali smo da kupimo vodu, a uz to i sveže, slatke krofne. Uživanje, da, ali izazovi tek počinju.