„Zavijaju napolju patke.“
Mama, kakve su to patke što zavijaju?
„One koje izazivaju.“
Pakt je jasan ─ slobodu donesi zbog slobode nas raznesi.
Mrak je u zgradi. Lampom silazimo u podnožje ulice.
Sobica pretrpana uspomenama koje više nikome ne trebaju,
a trebaju: „kako ne trebaju, bre, trebaju“.
Dušek na vrhu planine od gomile kutija, starudija, okova, bokova…
Deda ostao na petom, baba neće na postelju od kartona, mama na stolicu, tata po cigaretu;
Sama sam na jastuku od nesanice.
Zavije opet da oglasi kraj pataka.
Sutradan kao i juče koje bilo je danas do maločas:
deca sede po trotoarima:
Mama kaže da su patke.
„Ne. Rat je.“
„Pa da, patkaju se.“
„One samo lete. I ne vidiš ih.“
Onda padnu.
Moje Pero 