U SRBIJI

U Srbiji nema nasmejanih lica na ulicama
i često se švercuje po prevozu.
Retki su kod nas razgovori stranaca u autobusima,
a cigarete nigde nisu skrivene u crnim, zatvorenim policama.

Ali će te svako pozvati na kafu ili dve,
poljubiti pri susretu i pričati kako je proveo dane.
Pitaće te za savet i mišljenje, skuvati pasulj sa slaninom,
slušati naklapajna o politici. Razumeće.

U Srbiji nema testova koje radiš od kuće,
a profesor te ne pita za zdravlje.
Persiraš mu, ne zoveš ga po imenu,
ne smatraš ga čovekom. Ni on tebe.

Ali će da te spremi za stres odraslog doba,
a kada diplomski dođe, rakija se pije, domaća, dobra.
I zagrliće te u Knez Mihajlovoj.

U Srbiji te neće pitati „kako si“ kada uđeš u prodavnicu,
ulicu, u frizerski salon, kancelariju.
Niti će ti se ko izviniti u prolazu, u mimolazu.

Ali će reći ko je jednim pogledom,
a kadkad i opsovati iskreno.
I setiće te na dom.

U Srbiji je sada zima. Prvi sneg se sprema nad planinama.
U Srbiiji se sada kiseli povrće i peku paprike i uvija sarma.
Iz Srbije mi se osmehuje majka.