U tuđini

Vetrovito jutro
a nije košava
duva iz pravca Južnog pola
preko okeana
lukom i plažama Melburna

Uzdižu se stakleni kraljevi da paraju nebesa
a tramvaji škripe urednim kolovozom

Nisam sama
svi moji u meni prate me
do obala kontinenta
mašu mi iz unutrašnjosti Beograda
iz srca

Sunce lakše teče kroz rasparano nebo
a vozovi krivudaju dalekim prugama

Predgrađa njihova moje su obline
ulice mi mile venama
a zgrade se uzidale u kosti
i heroj neznani smeši se mojim osmehom

Kućice se ređaju pod otvorenim oblacima
a kola šetaju mirno uobličenim sokacima

Ptice njihove mi sleću na dlan
mašem im dživdžanima
šapućem “zdravo” i “ćao”
kažem “hi” i “how are you“

Papagaji cvrkuću pod šarenim plavetnilom
a vrabac i golub i gugutka se susreću na granama

Zubi mi cvokoću zimu velegrada
i sneg se cakli u beonjačama
zovem ih kroz ukuse kafe
pevam im o pravdi i daljini
milujem planine, reke, ravnice…
iz jednog jutra u tuđini